Стари Грци су веровали да је у почетку постојао Хаос, безграничан простор у којем није било ничега (χαος на грчком значи празан простор). У једном је тренутку престао да влада Хаос, а из њега су произашли Геја – Земља, Тартар – мрачан подземни свет и Ерос – Љубав; затим су настали Ереб и Никс – Мрак и Ноћ од којих, даље, потичу Етер – Светлост и Хемера – Дан. Тако каже Хесиод.
Касније је Хаос замишљан као једна безоблична маса у којој се, без икаквог реда и распореда, налазе основни елементи из којих ће се напослетку обликовати свет.
Сличну су представу о постанку света имали и Римљани. Ево како нас о томе извештава римски песник Овидије у својим чувеним Метаморфозама (1.5-9; 1.15-31):
Ante mare et terras et quod tegit omnia caelum
unus erat toto naturae vultus in orbe,
quem dixere chaos : rudis indigestaque moles
nec quicquam nisi pondus iners congestaque eodem
non bene iunctarum discordia semina rerum.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
utque erat et tellus illic et pontus et aer,
sic erat instabilis tellus, innabilis unda,
lucis egens aer; nulli sua forma manebat,
obstabatque aliis aliud, quia corpore in uno
frigida pugnabant calidis, umentia siccis,
mollia cum duris, sine pondere, habentia pondus.
Hanc deus et melior litem natura diremit.
Nam caelo terras et terris abscidit undas
et liquidum spisso secrevit ab aere caelum.
Quae postquam evolvit caecoque exemit acervo,
dissociata locis concordi pace ligavit:
ignea convexi vis et sine pondere caeli
emicuit summaque locum sibi fecit in arce;
proximus est aer illi levitate locoque;
densior his tellus elementaque grandia traxit
et pressa est gravitate sua; circumfluus umor
ultima possedit solidumque coercuit orbem.
* * * * * * * * * * * *
Пре мора и земље и неба, које све крије,
облик природе један по свему беше свету,
Хаос му беше име : неуредна и грдна хрпа,
ништа друго до трома тежина, несложне клице
рђаво сложених ствари сабијене на месту истом.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Како заједно беше и земља и вода и ваздух,
земља не беше стална, а текућа не беше вода,
ваздух без светлости беше, без облика својега свашто;
једно је сметало другом, јер у истом телу било
хладно се с врућим, мокро са сувим, меко са тврдим,
оно што нема тежине са оним што има тежину.
Ову неслогу Бог и природа прекину боља
од неба раставив земљу, од земље раставив воду
и од ваздуха густог ведрину неба одвојив.
Кад Бог размрси то и из хрпе извади тамне,
онда размести све, те у миру их и слози здружи.
Ватрена, лагана снага небеса угнутих онда
засја и по највишем на врху она се смести;
ваздух је најближи њој по лакоћи и по месту својем,
земља од овог је гушћа, повукла је потеже живље
на се, и своја је тежа притиска; последње место
заузе водени опток и окружи утврђен свет.
Превео Томислав Маретић
Linguam Latinam discamus! 