Како је настао свет

Стари Грци су веровали да је у почетку постојао Хаос, безграничан простор у којем није било ничега (χαος на грчком значи празан простор). У једном је тренутку престао да влада Хаос, а из њега су произашли Геја – Земља, Тартар – мрачан подземни свет и Ерос – Љубав; затим су настали Ереб и Никс – Мрак и Ноћ од којих, даље, потичу Етер – Светлост и Хемера – Дан. Тако каже Хесиод.

Касније је Хаос замишљан као једна безоблична маса у којој се, без икаквог реда и распореда, налазе основни елементи из којих ће се напослетку обликовати свет.

Lotto_Capoferri_Magnum_Chaos

Сличну су представу о постанку света имали и Римљани. Ево како нас о томе извештава римски песник Овидије у својим чувеним Метаморфозама (1.5-9; 1.15-31):

Ante mare et terras et quod tegit omnia caelum

unus erat toto naturae vultus in orbe,

quem dixere chaos : rudis indigestaque moles

nec quicquam nisi pondus iners congestaque eodem

non bene iunctarum discordia semina rerum.

 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

utque erat et tellus illic et pontus et aer,

sic erat instabilis tellus, innabilis unda,

lucis egens aer; nulli sua forma manebat,

obstabatque aliis aliud, quia corpore in uno

frigida pugnabant calidis, umentia siccis,

mollia cum duris, sine pondere, habentia pondus.

Hanc deus et melior litem natura diremit.

Nam caelo terras et terris abscidit undas

et liquidum spisso secrevit ab aere caelum.

Quae postquam evolvit caecoque exemit acervo,

dissociata locis concordi pace ligavit:

ignea convexi vis et sine pondere caeli

emicuit summaque locum sibi fecit in arce;

proximus est aer illi levitate locoque;

densior his tellus elementaque grandia traxit

et pressa est gravitate sua; circumfluus umor

ultima possedit solidumque coercuit orbem.

* * * * * * * * * * * *

Пре мора и земље и неба, које све крије,

облик природе један по свему беше свету,

Хаос му беше име : неуредна и грдна хрпа,

ништа друго до трома тежина, несложне клице

рђаво сложених ствари сабијене на месту истом.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Како заједно беше и земља и вода и ваздух,

земља не беше стална, а текућа не беше вода,

ваздух без светлости беше, без облика својега свашто;

једно је сметало другом, јер у истом телу било

хладно се с врућим, мокро са сувим, меко са тврдим,

оно што нема тежине са оним што има тежину.

Ову неслогу Бог и природа прекину боља

од неба раставив земљу, од земље раставив воду

и од ваздуха густог ведрину неба одвојив.

Кад Бог размрси то и из хрпе извади тамне,

онда размести све, те у миру их и слози здружи.

Ватрена, лагана снага небеса угнутих онда

засја и по највишем на врху она се смести;

ваздух је најближи њој по лакоћи и по месту својем,

земља од овог је гушћа, повукла је потеже живље

на се, и своја је тежа притиска; последње место

заузе водени опток и окружи утврђен свет.

                                                                                               Превео Томислав Маретић

 

Advertisements

Цицеронијада

Сваке године у мају у Цицероновом родном граду Арпину одржава се међународно такмичење у знању латинског језика (Certamen Ciceronianum Arpinas). Манифестација је установљена давне 1980. године и на њој учествују ученици из целе Европе. И ми смо учествовали три пута, можда нам се посрећи па одемо и четврти пут…

Такмичари преводе, уз помоћ речника, одломак из неког Цицероновог дела и о њему пишу коментар. Захтеви су високи, а конкуренција јака с обзиром на то да се такмиче углавном ученици филолошких школа.

Ту је и задатак са прошлогодишњег такмичења, ради се о одломку из дела De re publica (1. 9-10-11), па ко воли нек изволи!

Illa perfugia quae sumunt sibi ad excusationem, quo facilius otio perfruantur, certe minime sunt audienda, cum ita dicunt accedere ad rem publicam plerumque homines nulla re bona dignos, cum quibus comparari sordidum, confligere autem multitudine praesertim incitata miserum et periculosum sit. Illa autem exceptio cui probari tandem potest, quod negat sapientem suscepturum ullam rei publicae partem, extra quam si eum tempus et necessitas coegerit? Quasi vero maior cuiquam necessitas accidere possit quam accidit nobis; in qua quid facere potuissem, nisi tum consul fuissem? Consul autem esse qui potui, nisi eum vitae cursum tenuissem a pueritia, per quem equestri loco natus pervenire ad honorem amplissimum? Non igitur potestas est ex tempore, aut cum velis, opitulandi rei publicae, quamvis ea prematur periculis, nisi eo loco sis ut tibi id fare liceat. Maximeque hoc in hominum doctorum oratione mihi mirum videre solet, quod qui tranquillo mari gubernare se negent posse, quod nec didicerint nec umquam scire curaverint, iidem ad gubernacula se accessuros profiteantur excitatis maximis fluctibus. Isti enim palam dicere atque in eo multum etiam gloriari solent, se de rationibus rerum publicarum aut constituendarum aut tuendarum nihil nec didicisse umquam nec docere, earumque rerum scientiam non doctis hominibus ac sapientibus, sed in illo genere exercitatis concedendam putant. Quare qui convenit polliceri operam suam rei publicae tum denique si necessitate cogantur, cum, quod est multo proclivius, nulla necessitate premente rem publicam regere nesciant?

Републичко такмичење у знању латинског језика

Републичко такмичење у знању латинског језика одржава се сваке године почетком маја. На такмичењу се преводи текст са латинског на српски језик. Ученици првог разреда добијају непознате речи које треба да науче и није им дозвољена употреба речника, док ученици другог разреда текст преводе уз помоћ речника. На прошлогодишњем такмичењу (мај 2012.) дати су следећи текстови:

Први разред:   Две врло поучне приче    

(1) Quaedam mulier gallinam habebat quae cotidie ovum pariebat aureum. Ex una ave tantum lucrum facere magna res est; at mulier, quae felicitatem suam non cognoverat, avaritia pulsa sic cogitare coepit: „Quantum auri intus celat, si ova aurea in dies parere non desinit? Viscera ei excutiam, auri massam inveniam.“ Occidit ergo avem, viscera aperuit, sed ibi nihil invenit nisi quod omne corpus continet: intestina et sanguinem. Ita divitias magnas, dum maioribus inhiat, perdidit.

(2) Tantalus, filius Iovis, deis omnibus carus erat. Hunc pater ad superorum convivia et sermones admiserat. At Tantalus deorum consilia quae audiverat cum mortalibus communicabat. Ob eam perfidiam Iuppiter filium Olympo pepulit et apud inferos collocavit. Stat ibi Tantalus in medio flumine sitique aeterna laborat. Nam quotiens ora manusve ad aquam admovit, recedit flumen eumque in sicco relinquit.

Други разред:   Енеја

Poetae narrant Aeneam deae Veneris filium fuisse. Hunc, Troia eversa, cum patre Anchisa filioque Ascanio ex infelici patria evasisse et navem conscendisse ferunt. Etenim iusserat eum mater mare transire novumque regnum et felicius in alia terra condere. Postquam in Africa apud Didonem reginam aliquamdiu mansit, Carthagine profectus est et paucis post diebus ad Italiae litus appulit. Ibi fama est eum a rege Latino benigne acceptum esse. Nam et filiam regis, Laviniam nomine, in matrimonium duxit.

Apud Romanos Aeneas summo honore cultus est. Ab hoc enim Romulus Remusque originem duxisse crediti sunt. Quare Romani Aeneam gentis suae proavum esse putaverunt.